Nordijske
Rune: Zlatni jezik Duha
Postoji
Džudo Duha, odnosimo se na runske vežbe; one su izvanredne za dobijanje Budne
Svesti. U misterioznim i božanskim noćima, praktikujte ovaj Duhovni Džudo pred
zvezdanim nebom Uranije...
Samael
Aun Weor
Runska azbuka proizilazi iz daleke
prošlosti, pre onog vremena kada je zemlja, neprestano pucketajući,
tražila svoju ravnotežu i materijalnu stabilnost, kako bi tako mogla
primiti u svoja nedra ljude Polarne epohe ili Protoplazmatičare.
To su vremena kada je Arhanđel Uriel
saživljavao u fizičkom stanju sa Androginim Adamom, i delio je sa ovim ljudsku
evoluciju u tunelu milenijumima. U onim vremenima Veliki Kosmokrator Uriel
poučavo je ljudsku rasu o okultnim moćima Runa, kao instrumentu komunikacije
među bogovima, ovima zadnjim i ljudima.
Sa sigurnošću možemo tvrditi, bez
bojazni da grešimo, činjenicu da Rune (kao enigmatično i sakralno pismo)
poseduju četiri značenja, a to su sledeća:
To su arhetipski simboli posredstvom
kojih se prikazuju tokovi Kosmičke energije.
To su tajni položaji koji ako su
prikladno praktikovani, od strane pravih poznavalaca, pomažu ovima da iskoriste
ove energetske struje, a u isto vreme i božanske, sa ciljem da se psihički i
fizički harmonizuju radi Intimne Autorealizacije njhovog Realnog Bića.
Ekvivaliraju, svaka od njih, sa načelima
„ezoteričkog rada” relacioniranog sa onim što su alhemičari nazivali, tokom
vekova, „Veliko Delo”.
Konstituišu savršeni orakulum. Stariji,
bez ikakvog dvoumljenja, od ciganskog Tarota ili I-Ching-a kineskih
inicijata iz prastarog Ordena žutog Zmaja. Dr Samael Aun Weor je veoma
jasno tvrdio: „Mudrost čovečanstva je došla sa Severa, a ne sa Istoka. Nordijske
Rune su daleko starije od Hebrejske azbuke”.
Ponovo oživeti, sa pažnjom očuvanu tokom
milenijumima, Mudrost skrivenu među Runskim slovima , bila je
oduvek konstantna čežnja u okultnim sredinama prošlih vekova, pa čak i danas.
Prepreka se uvek nalazila u problemu
koji proizilazi iz bukvalne interpretacije svake Rune i ovo je provociralo, iz
neznanja, preziranje metafizičkog smisla svake od njih. Ortodoksni ezoterizam
je uvek tvrdio da je samo posredstvom Gnoze moguće da razotkrijemo misteriju
azbuke koju je, po nordijskoj tradiciji, Wotan (skandinavski Hristos) ostavio
kao nasledstvo ljudima, kada se razapeo na „Igdrasil" (sakralno
stablo vikingških mitova). Ono što je božansko, dostupno je božanstvu, jer
„Priroda oponaša Prirodu".
Da bi se razumelo ono što pripada
svečanom i sakralnom domenu, potrebno je da se prevaziđe ponizno stanje
„intelektualne životinje" i da se stabilišemo u Carstvu Nad-Čoveka. Tamo,
na grebenima sakralnog orla, na Dugu koja služi kao most „Ase-ovima" za ulaz
u „Divinalni Asgard" (Carstvo Sakralnog Apsolutnog Prostora), gde se
nalazi sva moć, sva sreća i „snažna sila svake sile", kao što je
svojevremeno rekao Hermes Trismegistus, u svojoj „Smaragdnoj tabli".
Tačno u ovim konkomitencijama, ranije
navedenim, proizilazi činjenica da je Runski Jezik bio revnosno čuvan; jer su
oni, u kojima je prisutan „Donum Dei" (Božiji Dar), najavili,
kategorički, činjenicu da se u ovoj azbuci nalaze skriveni ključevi koji vode
ljude prema „Obećanoj Zemlji", divinalna „Thule" (Kristalno
Ostrvo), nastanjeno samo od onih u kojima boravi Phoenix iz Heliopolisa;
Džinaski Paradisi, i gde još uvek pevaju večne Walkirije večite pesme herojima
koji su to zaslužili u teškoj borbi protiv zmaja i vremena, večiti neprijatelji
Titana...
Prema tome, približavajući se ovim
sferama saznanja, možemo i treba da kažemo, naglašeno, da u našim danima, pre
potpunog pada, „Jerarhije" otvorila su nam se poslednja vrata da bi
pokušale da nas približe do božanske prirode. Taj ulaz, kako je dobro predviđeno,
dokazuje se da je „Gnoza" (Otkrovljena spoznaja), koja se vratila u
ruke jednog od onih markantnih ljudi koji su poznavali Auroru Kosmičkog Dana
(Mahamvantaru), i čije su ime ponavljale zvezde i epohe per secula
seculorum.
